logo

"Ljubav nije zaljubljivanje, već ostajanje uz onoga koga volimo..."

 Sva izdanja se mogu kupiti u knjižarama Vulkan i Delfi a mogu se naručiti i direktno od izdavača IPK "CEPELIN" Capture3

dog art 10Stakleni klikeri se odmaraju u džepovima očeva, a dečaci su zajahali u nove bitke, zaljuljani između duboke hrabrosti i osetne neodlučnosti na gvozdenoj vagi koja ima samo jedan teg – pravu i iskrenu meru drugarstva. Dečja misao često odluta ka suncu i mesečini, a želje još dalje! Osmele se i plutaju kao talasi na pučini. Morena nije imala samo ime kao more, već i brata Marka, koji u njenoj duši više nije bio junak iz narodne pesme, sigurna da junaci o kojima je učiteljica često govorila, štite slabije od sebe. A bata je održao obećanje i njenog psa odveo daleko – u nepoznatu šumu. Pronašla je svog ljubimca i pokazala Marku da i nad junakom postoji junakinja, a da u grudima kuca srce osmogodišnje devojčice, pretvoreno u lavirint sa beskrajnim pričama. Evo jedne takve priče...

– Predajem ti ključeve svog srca, Lero – devojčica zagasitotamne kose, lica posutog rumenilom po kome su dva mladeža padala poput zrna kafe utisnuta u nežnu kožu, rečima je letela iznad tla, želela da let potraje, a u potaji strahovala da će čarolija svakog trenutka prestati. Dugačkih šapa, kratke zalizane dlake, kao da je kakav kicoš, a ne običan seoski pas, dugonogi Lero se nije mogao podičiti raskošnom lepotom kakva je krasila čupavog Kinga, psa Morenine najbolje drugarice Verice. Dok je nežnim prstima prelazila po tankoj psećoj dlaci, Morena se setila protekle zime u naručju dva napuštena šteneta, njihovog tužnog cviljenja i dva para prestrašenih pogleda. Strah od loše urađenih zadataka iz matematike nestao je kao sneg u martu, a u duše dve drugarice se neosetno uvukla majska toplina, miris jorgovana i tek procvetale lipe. Još jače, urezao se pogled molbe! Bilo je dovoljno da dva napuštena šteneta dobiju prijatelje za ceo život. Do proleća King se pretvorio u prelepog labuda, zlatne dlake, čupav i umiljat, za razliku od Lera koji je bio nešto viši, mršaviji i u senci lepote moćnog Kinga. Za Morenu bio je najlepši na planeti i ne bi ga dala ni za kakvo blago na svetu. I dok je King okupan Veričinom ljubavlju ponosno lepršao repom i visoko podizao uši, umiljavao se i mazio, Lera je krasila drugačija priroda. Kao da je upamtio hladnu zimu i one koji su ga napustili umeo je i te kako režanjem da opomene na nepoverenje, a bogme i pojuri slučajnog prolaznika. Za osmogodišnju devojčicu bio je samo pas koga je volela, pa i sve češća bratovljeva pretnja da će „besnu i ružnu“ životinju skelom prebaciti preko reke u boljevačku šumu i da mu se ni za trag neće znati, nije primala k srcu, sasvim uverena da je tako šta nemoguće. Neće se dati Lero, razmišljala je u trenucima panike, a nailazili su obično dok se na kapiji školskog dvorišta opraštala od vernog pratioca. Šćućurena, u prvoj klupi do prozora, lutala je mislima ka psu koji je svakog dana čekao na istom mestu kao da je znao napamet raspored časova i u sebi ponavljala: „Učiteljice, oprostite mi nemire, ali ljubav se vezuje koncem od istine i evo mi je u duši.“ Kao da je slutila da je Lero tog dana neće čekati na istom mestu! Otresla se prošlih misli i obema rukama stegla psa u čvrst zagrljaj:

– Sada imaš ključ, Lero, i kada ti zapreti opasnost, slobodno uđi u moje srce. U njemu ionako stanuje samo ljubav. Tu je tvoja kućica i najsigurnije skrovište. I nemoj više da plašiš teta Zoru! Znam da si se sakrio iza žbuna i zarežao, sigurna sam da je ne bi ugrizao, nego ti to onako, malo se praviš važan. Molim te, oprosti mom bati, jer te ostavio u šumi koju je zaposeo demon usamljenosti. Marko se zaljubio, a rekao mi je da si postao i gonič zaljubljenih stada. Uplašio se da ne pokažeš te oštre zube i oteraš onu malu leptiricu iz drugog razreda. Pozvao je na ples, ali ne na tvoju muziku, spremio je gramofon i ploče. Ah, kako se radovao zagrljaju!

Kao da mrmlja u snu, Lero je lagano prestajao da drhti i Morena je otvorila palatu sećanja, najpre tiho, a potom glasom ojačanim od uzbuđenja razmotavala je nit po nit zamršenog klupka, budna u običnom životu. Razmotavala je čarobnu vunicu unazad kao da se tok vremena obrnuo, a ko bi i poverovao da je i jedan mačak umešao šape u Lerovo izbavljenje. Probudila se pre svitanja. Brat je spavao snom pravednika, ušuškan u raljama novih, tek pristiglih mirisnih pupoljaka dečaštva. Mirnim i ravnomernim disanjem nije je počastio ni poštenim hrkom. I veliko ogledalo na sredini plavog zida je spavalo. Osetila je da diše i ne čuje njene korake. Ionako joj je bilo svejedno da li će je obuhvatiti velikim četvrtastim okom, a potom odati i njenu tajnu. Pogledala je kroz prozor, probijala je pogledom kroz tamu i ugledala prehlađenu pticu umotanu u tanka pepeljasta krila kako zalepljena za smolu usamljene grane obližnjeg bresta čeka na svoj let. Falilo je stabala hrasta, kestena, breza i mirisnih lipa, pa da umorna ptica raširi krila i napravi lepezu istkanu od končića drugarstva i poverenja. Morena je prosula bokal napunjen dečjom maštom, nestalo je straha i nepravde i hrabro krenula u potragu za psom. Svet oko nje se talasao u izlogu velike avanture... Zaputila se uskim putem koji je od obale reke vodio u šumu.

– Lero, Lero, gde si? – dozivala je psa i samo nakratko se osvrnula, tek da se uveri da je skeledžija pokrenuo motor i zaputio se na suprotnu obalu. Šuma je ćutala. Sem sopstvenog glasa, drugih zvukova nije bilo. Gusta šuma je branila sunčevim zracima da obasjaju dušu uplašene devojčice. Olistale grane su krivudavim oblicima crtale raznolike figure, visoke i čudne, a šuštanje ponekog lista i poj zalutale ptice bi pesmom i širenjem krila narušio usamljenost. Putem je kao eho odzvanjao Morenin sitan korak i sve tiši glas. Dozivala je psa, glas se gubio u daljini, a primicala se slutnja da je uzalud krenula u potragu. Disanje joj je postalo dublje, gotovo je stalo kada je čula nepoznat glas:

– Kreni sporednim putem, ne plaši se, pronaći češ svog psa.

Osvrnula se i ugledala crnog mačka. Posmatrao je i povremeno žmirkao na jedno oko. Na glavi je imao nataknut šešir od zlatnog brokata. Projurio je pored Morene i za sobom ostavio trag prašine. Trljala je oči, uverena da sanja i da ne može biti istina da je u napuštenoj šumi ugledala mačka sa elegantnim šeširom koji je, sem mjauka, znao i da govori. Ponovo se stvorio pred njom:

– Zovem se Alimor, mlada damo, i već duže vreme lutam ovom šumom u potrazi za mačkom mojih snova. Moram ti priznati da sem tvog dugonog Lera nikog drugog nisam sreo.

– Ali ti govoriš?! – zabezeknuto je ustuknula.

– Pa, i ti govoriš. I šta je čudno u tome? Kakva si ti curica? Mislio sam da voliš svog psa. Šta tek mačka može da očekuje od tebe, kad ni psu nisi verna? Ah, samo gubim vreme s tobom! – odbrusio joj je.

– Čekaj, Alidore, nemoj da se ljutiš! – brzo se pribrala.

– Alimor! Uh, već sam se naljutio! Ni ime mi nisi upamtila, ogrebaću te, tako mi brkova! – besno je frktao.

– Dobro, dobro, ne ljuti se. Čudno ti je ime, mogu li da te zovem Toša iz milošte? Tako se zove mačak mog komšije. Doduše, on nema takav šešir i ne zna da priča, ali je lep i umiljat – osmehnula se.

– E, pa, draga moja, ako želiš da ti pomognem moraš za početak naučiti da me poštuješ. Nije dovoljno samo ime da upamtiš, već i moje želje i osećanja. Nas dvoje smo usamljeni u ovoj šumi, trebalo bi da se udružimo – pravio se da nije čuo njeno pitanje.

– Gde je moj Lero? Pomozi mi da ga pronađem, Alimore!

– Tako je već bolje! – pomirljivo je uzvratio – On je u zamku kod stare veštice. Tamo su svi zarobljeni, jedino sam se ja izvukao. Nije da se hvalim, ali moja veština je nadmašila vešticu u zamku. Zarobila je i tvog psa.

– Ah, ne lupetaj, Tošo! – Morena je odmahnula rukom – Ko još veruje u veštice? Nisam baš tako mala. Mnogo se praviš važan.

Kao vetar, mačak sa šeširom je nestao. Morena je krenula dublje u šumu, uverena da je čudnog mačka tek budna sanjala. Sa olakšanjem je uzdahnula kada je ugledala visoku kapiju, sigurna da je dospela u nepoznato selo. Propinjala se na prste da dohvati visoku kvaku, ali je svaki pokušaj bio uzaludan. Osvrtala se naokolo ne bi li ugledala isečeni panj na koji bi se popela, ali šuma je bila tiha i netaknuta. Ko zna šta li je iza tih vrata, pomislila je, i u trenutku kada je odlučila da se vrati, a potragu nastavi sledećeg dana, kapija se lagano, bez ičije pomoći, otvorila i Morena je pred sobom ugledala veličanstven prizor. Dvorac obojen duginim bojama je blistao okupan suncem. Sedeo je pred prostranim travnjakom, lepotom i veličinom se pružao unedogled i devojčica je, opčinjena slikom koja se iznenada stvorila, lagano koračala cvetnom stazom. Ruže, narcisi, ljubičice i lale su se vijorile i motale oko nogu, miris je dopirao do nozdrva, a svaki ugažen cvet se sa novim korakom uzdizao i nastavljao ples. Čak se i dvorac ljuljao i kada je prišla sasvim blizu, Morena je ugledala beskrajnu vodu tirkiznoplave boje, na kojoj je ležao prelepi zamak. Da li sanjam, pomislila je, i nije stigla da odgovori, jer su se vrata zamka otvorila slično kao i kapija i devojčica se našla u prostranom holu. U susret joj je išla princeza, divna, u dugoj beloj haljini, zlatne kose prosute po leđima, plavih očiju i širokog osmeha.

– Dobro došla u moje carstvo, draga Morena – toplo je pozdravila.

– Kako znate ko sam ja? – uplašeno i zadivljeno je odgovorila.

– Tvoj pas je kod mene, zalutao je, ne brini, čuvali smo ga. Ovo je kuća prijatelja i radujem se što si nam se pridružila – pogledom je milovala devojčicu.

– Ali, molim Vas, želim samo da uzmem svog psa i da idem kući. Brinuće se mama i moj brat Marko. Kako ste lepi! Mislila sam da princeze ne postoje, već samo bajke o prinčevima i princezama. I šta će kod Vas moj Lero? On je običan seoski pas – radoznalo je nastavila.

Princeza se poklonila pred devojčicom i tiho odgovorila:

– Nisam se predstavila. Ja sam princeza iz zemlje Nehaman. Rođena sam pre 411 godina i veoma sam nesrećna.

– Zašto ste nesrećni? – upitala je.

– Zato što ne mogu da ostarim, a tako bih želela. Već dugo sam zarobljena u vremenu, i kada sam ugledala tvog dugonog psa, shvatila sam da vreme napolju teče.

– Ali tako ste lepi i dobri, ne treba da starite – mirno je uzvratila.

– Vratiću ti tvog psa, ali moram te zamoliti za malu pomoć. Jedini način da ostarim je da izađem napolje iz cvetnog dvorišta, ali kapija se može otvoriti samo zemaljskim bićima. Zato ste i ti i tvoj pas moji gosti. Da li bi me povela sa sobom u povratku? Obećavam, čuvaću ti psa – princeza se osmehnula i Morena je zadivljeno posmatrala čarobni sjaj dva plava oka.

– Hoću, učiniću sve što želite, samo mi dovedite psa – devojčica je bila posuta magijom.

– Kada padne noć i prve zvezde na nebu se pojave, kada utihne ples cveća u dvorištu, tada će se reka pretvoriti u vazduh i zamak će biti jako visoko. Naći ćeš me u petoj odaji. Molim te, dođi po mene, ali pre toga moraš da savladaš sve prepreke na putu.

Morena je bila zbunjena. Trljala je oči, želela da se probudi u svom krevetu, ali ma šta da je činila, stvarnost je bila oko nje. Princeza je nestala u trenutku. Oprezno, kao mačak, krenula je da tumara po zamku tišine. Otvorila je prva vrata i ustuknula, ugledavši ogromnog slona.

– Zovem se Albar, dušice draga – podigao je surlu i snažnim pokretom je obuhvatio devojčicu. Kovitlala se u zagrljaju surle i svaki pokušaj da se iščupa iz slonovskog zagrljaja ostao je bezuspešan.

– Pusti me! Ko si ti i zašto govoriš? – usplahireno je upitala.

– Ja sam tvoja prva prepreka. Ako me prebrodiš, stići ćeš do lepe Salomone, princeze iz začarane zemlje.

– Šta treba da učinim, Albare? – pitanja su se nizala.

– Da mi odgovoriš na jedno pitanje, a ono glasi: Šta je nada?

– Ah, pa to i nije tako teško. Mislila sam da ćeš me pitati nešto iz engleskog. Baš mi slabo idu ti glagoli i vremena. Nada je, Albare, u mom srcu. Sedi i veruje mi da ću pronaći svog psa. Nada je jabuka koju smo Lero i ja podelili. Nada je kada se oboje podjednako nadamo da ćemo se sresti.

– Tako je, Morena – surla je popustila i devojčica se našla na podu.

– Idi dalje, savladala si prvu prepreku – surlom je otvorio vrata i devojčica je nastavila put.

Morena je sa osmehom na licu krenula ka sledećim vratima. Nije se iznenadila kada je ugledala prošaranu zebru, ispruženu na čupavom tepihu, istih boja i zebra i tepih.

– Zdravo, Morena, ja sam Rene. Vidim da si nadmudrila namrgođenog Albara, čim si došla u moju odaju.

– Šta je vernost? – tiho je upitala.

Morena je prišla i nežno pomilovala zebru po leđima. Reči i ruke bili su jedno: – Vernost je ljuta bombona. Grickaš je i veruješ da ćeš je ponovo poželeti. Vernost je kada joj se ponovo vratiš, jer veruješ u nju – zebra Rene nastavila je da drema, a Morena se uputila u treću odaju. Ustuknula je kada je pred sobom ugledala ogromnog tigra. Kružio je po odaji optočenoj otpacima i koskama. Hladnim pogledom posmatrao je devojčicu.

– Mlado sočno meso, mirišeš na dobar obrok – u jednom skoku našao se pred njom.

– Šta je to moć?

– Ono što ne postoji. Moć su izmislile kukavice da bi sakrile svoje slabosti. Prava moć je dobrota, ljubav i poverenje – odgovorila je.

– Gubi mi se s očiju – snuždeno je odgovorio.

– Kako se zoveš? – upitala je.

– Humaj – na trenutak je podsetio na Kinga.

Nastavila je da traga. Nije se usudila da pozove Lera, nadala se da će ga zateći u nekoj od odaja. Samo da ne govori, pomislila je, samo mi još to fali. Dosad je režao, ali ako počne da priča kao Albar, Rene, Humaj i onaj čudni mačor, brat će ga istući. Oh, Lero, gde si? Ali u novoj odaji je čekao vuk. Zlokobno je pogledao i rekao:

– Kakva čast, ja sam vuk Perije. Ti si veoma mudra devojčica, čim si stigla do moje odaje. Ah, kako bih te rado pojeo, nadam se da nećeš umeti da mi odgovoriš na pitanje.

Ali Perije je ćutao. Vreme je prolazilo i nije se oglašavao. Morena je čekala, uverena da će i Periju lako odgovoriti i konačno ugledati psa. Sat je otkucao ponoć i svetla su se pogasila.

– Pitaj me, Perije, molim te, bojim se! – tiho je izustila.

– Nadmudrila sam te. Nisam vuk Perije, već vlasnica ovog zamka. Zovu me veštica. Upoznala si moje sluge, red je i mene da upoznaš. Mračnu odaju je obasjala upaljena baklja i Morena je ugledala vešticu sa dugačkim crnim plaštom, visokim šiljatim šeširom, mršavu i izboranu i rukama, koje su dosezale do poda. Devojčica je ustuknula.

– Ko si ti? Gde je princeza? Gde je Lero? – nizala su se pitanja.

– Nikada me niko nije nadmudrio i oteo moje carstvo. Samo sam stara i ružna dok ne svane zora, a onda ću ponovo biti lepa i mlada, ona princeza koja te je i dočekala. Pretvoriću te u još jednu prepreku i zatvoriti u šestu odaju. Tvoj pas je u sledećoj odaji. Nisi uspela da ga oslobodiš. Falilo je ljubavi. Trebalo je da voliš vuka, a ne da ga se plašiš. Tako bi oslobodila i psa i princezu.

Lero je udobno spavao na krevetu. Nije bilo ni tuge ni nepravde, ličio je na dete, a deca su bila svetinja umrljana slatkim šampitama u Lerovim snovima. Kapija se otvorila, princeza je postojala. Tiho je progovorila:

– Besmrtna sam, stvorila me ljubav.

Copyrigcht © 2018 angelinapetrovic.com

REAKCIJE ...

ОВАПЛОЋЕНА МОЋ ПОНИРАЊА У ПСИХОЛОГИЈУ СТВАРАЊА...

 "Уметност има велику улогу у упознавању човека и многих феномена постојања. Будући да се уметност рађа из [ ... ]

OPŠIRNIJE
U UZAMA SUROVIH ŽIVOTNIH OKOLNOSTI

"Poznata su stanja kada se umetnik oseća neobično, čudno, potišteno, nezadovoljno, nedefinisano, dok ne počne da stvara, dok se posredstvom  neke duboke koncentracije ne približi Bo [ ... ]

OPŠIRNIJE
Impresivan narativ o snazi moći i zloj kobi

"Roman Duhovi duž Drine  je izuzetno bogat različitim diskursima, svi junaci su negde izgubljeni u potrazi za svojim kodom, onim  što ih utemeljuje u postojeći poredak, (Čarli u [ ... ]

OPŠIRNIJE
Visoki artizam i pronicanje u bezdan ljudske duše

"Zapravo, nesumnjivo je, čini se da je autorka baš to htela da podvuče, sve to je čovek, njegovo beskrajno složeno biće koje se manifestuje kroz postupke, kreativnost, dobra ili zla dela [ ... ]

OPŠIRNIJE
Inspiracija za niz izuzetnih trenutaka...

Srećna ti Nova Godina, draga Angelina, u kojoj ti želim inspiraciju za jos niz izuzetnih "trenutaka"! Sveštenik je pročitan. U istom dahu nastavljam, i odabiram Neoprošteno. Uporedjen [ ... ]

OPŠIRNIJE