Lepota…

Koliko je tajni sakriveno u ljudskoj duši, koliko je lepote nakupljeno u svakoj suzi, pokazaće tkanje mojih misli u smiraju sparnog letnjeg dana. Koliko je snage u meni, uvideće svako ko poželi da ponese težinu mojih reči. Lepota me opčinila da napišem obično pismo, a nisam ni slutila da magla pluta nebeskim prostranstvom, ljubomorna na pogled dva nežna oka, čvrsto rešena da zamagli vidike. Umalo se nisam prevarila! Na tren pomislih da me lepota prevarila, da je senka koja tamni moju dušu, pa i pogled kojim me osmotri draga osoba, ruka koja me pomiluje, strast koja me ponese…, sve skupljeno i namotano u tanko klupko iznenada obasja mračne kutke mog razmišljanja da negde i nekad u prostoru postoji neprolazna iluzija da samo u mladosti duša drhti.

Napisala sam ti pismo, sećam se svake reči jer je bilo kratko, a najlepše je dok sedim i čekam odgovor. Da je život sačinjen od mnogih niti, svaka je jedno osećanje, lepota je ona nit koju sam posvetila nama – da u lepoti potražimo i prepoznamo istinske životne vrednosti. Da se ne ljutiš na mene što na oko nisam lepa, da sam lepa malo dalje, malo više… da sam mnogo lepa, da te oko samo vara. Prošle su godine, a danas u sutonu bele, zimske noći prisećam se onih sparnih dana, kratke ispovesti i nemanja odgovora. Tada poželim svakom biću na planeti da bude mudar i u svakoj sitnici pronađe lepotu, da duboko oseća smisao i lepotu sveta, pa će u raznovrsnosti svega što nas okružuje, pronaći prostor da po tlu raseje semenke. Iznići će novi, lepi plodovi, zalivaćemo lepotu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *