Spletke…

Hodam ravnim drumom i obradujem se kada ugledam poneki beli i sivkasti kamenčić kako se ustalio i šćućurio po čistini staze, ne narušivši prostranstvo i sjaj belog puta. Zapitam se: nisu li moji koraci suvišni i ne ometaju li možda harmoniju puta koji vodi u budućnost? A po njemu gazi prošlost… Koraci su mi nesigurni jer me desna noga boli od podmetanja tuđe leve noge, o koju sam se već nekoliko puta spotakla. I kad god pomislim da je sve to daleko od mene, secne me nepravda i osetim oštar bol u predelu kuka, još jači u predelu ispod grudi, nepodnošljiv oko srca. Jesam li postala starica kojoj samo štap može da pomogne? Zaputila sam se belim drumom da makar u budućnosti pronađem to parče večnog drveta na koje ću se u teškim trenucima osloniti, kada mi nejasni stvor ponovo podmetne levu nogu. Neću ga ošinuti preko rebara, samo ću se nežno osloniti na tanko deblo satkano od oproštaja i nastaviti da razmišljam o belim jorgovanima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *