Angelina Petrovic

ZA SEBE KAŽEM DA SAM ROMANSIJER OŠTROG JEZIKA A NEŽNE DUŠE

Književnica Angelina Petrović nedavno se vratila sa Sajma knjiga u Pirotu gde je ostavila fantastičan utisak, rasprodavši sve svoje romane koji su bili izloženi na štandu njene izdavačke kuće “Cepelin”. To je bio i povod da uradimo intervju sa ovom sve poznatijom književnicom.

Čini mi se, da ni sami više ne znate koliko ste Sajmova knjiga posetili. Možda ste i vodili neku evidenciju na početku, sada je to dosta teže, s obzirom na to, da kao književnik, češće gostujete i od nekih pevača, što je za svaku pohvalu. Imate li utisak da se kultura u ovoj zemlji bar malo uzdiže iznad nekih trivijalnih stvari i da u budućnosti postoji perspektiva koja će ipak omogućiti da i ova vrsta umetnosti zauzme mesto koje joj svakako pripada?

Književnost, kao jezička umetnost ili estetički vid jezičke tvorevine pokušava da pruži merilo kako da razlikujemo umetničku reč od ostalih oblika jezika. Ako pođem od činjenice da se pojava modernog romana vezuje za 18. vek, a da je i sam roman vremenom poprimio dominantnu poziciju među literarnim formama, jasno je da pisac danas ne može da učini ništa toliko epohalno, sem zalaganja da kvalitetom ne izda temelje pisane reči. U ovome što sam rekla leži suština onog što radim kada je u pitanju promocija književnog stvaralaštva. Za mene Sajmovi knjiga nikada neće biti brojke, već iskustvo koje me uveliko obogaćuje I čini stabilnijom. Voljom i upornošću postiže se takozvani promotivni uspeh, ali je on nemoguć ako iza sebe nemate delo koje vas čuva “zlih očiju”. Nije jednostavno naći se preko puta čitalaca, ostati na onoj liniji razuma i emocija koja vas čini prvo čovekom, a tek potom književnikom. Kada čitalac upozna pisca vidi samo njegovo delo, ali kada mu, sem toga, pružite i deo sebe, tada delo spaja sa tvorcem. Nekada vidi celinu, često I raskorak, što zavisi od datog trenutka. Kako je moguće da je pisac na Sajmu sedam dana? Pitaju jedni, dok drugi kažu: Divim vam se! Osmehnem se i ostavim ih u uverenju koje sami odaberu sigurna da moć pera leži u čuvanju istina, a da je književnost kao vid umetnosti besmrtna. Samo sam delić istorije u tom trenutku. Otići ću, a delo će ostati zauvek ili u srcu ili na prašnjavoj polici nečijeg doma. Moja misija je time završena, duša spokojna. Upravo sam otkrila suštinu svog stvaralaštva.

Ljudi generalno misle da je na Sajmu knjiga previše sterilno, da ne upotrebim neki grublji izraz. Međutim, siguran sam da se sećate nekih anegdota koje su vama bile ili simpatične, ili su vas možda i iznenadile? Da li biste bar jednu podelili sa našim čitaocima i na taj način “razbili” još jednu predrasudu?

Sajmove knjiga generalno posećuju ljubitelji pisane reči, mladi zaljubljeni parovi, porodice, đaci, studenti, profesori, penzioneri, lekari…mogla bih nabrajati u nedogled. Razumećete svakako da ne postoji jasna odrednica koji društveni stalež posećuje “vašar knjiga”. Ma koliko da zvuči surovo, na Sajmu knjiga se može naći I onaj ko nikada nije pročitao nijednu knjigu. Na jednom od Sajmova prišla mi je mlada žena I jedino što je želela bilo je da imamo zajedničku fotografiju. Kada sam je pitala da li je čitala neki od mojih romana , bez ustručavanja mi je odgovorila da nikada nijednu knjigu nije pročitala, ali da obavezno dođe na Sajam knjiga kako bi se po gradu u kome živi pričalo da je viđena na takvom mestu. Ta gorka iskrenost bila je ono što sam označila kao jedan karakter kome treba posvetiti analizu. U ovom slučaju, neka to bude jedna simpatična anegdota. Sajam knjiga nikako nije sterilno mesto gde se utapate u mnogobrojne naslove, naprotiv, u današnje vreme je to mesto gde možete pronaći sijaset predmeta kojima tu nikako nije mesto. Tu pre svega mislim na knjige koje ruše ugled pisane reči u svakom smislu te reči. Loša knjiga je gora od lošeg vina. Posle čaše lošeg vina glava boli sat dva, posle loše knige imate košmare koji traju dugo. Sajam knjiga je sterilan jedino kada nema posetilaca. Ta jeziva tišina Vas natera da se zamislite koji “virus” je ljude udaljio od knjiga? Srećom, malo je takvih trenutaka. 

Nedavno ste posetili Sajam knjiga u Pirotu. Kakvi su vaši utisci i da li su se uopšte slegli, s obzirom na to da ste se nedavno i vratili?

Utisci su vrlo intenzivni, a I ne čudi me, jer toliko topline i lepote, ljubavi i energije odavno nije stiglo u moju dušu. Kao biće od pera, sposobna sam da crpim energiju iz najdubljih kanala svoje psihe I duše, a to se dešava u trenucima kada se nađem u mestima koja mi iz bilo kojih razloga manje prijaju. U Pirotu sam komotno mogla da bacim ključ gde čuvam svoje duševne rezerve, a bitišem od obilja onog što su mi pružili i ljudi i grad. Kada bih kao pisac morala u ovom trenutku da to iskažem u jednoj rečenici, ona bi glasila otprilike ovako: Ljubavni most, ispod koga šumi bistra Nišava deli pitomi Pirot na dva dela, a ljude vezuje u neraskidiv čvor, porađa prijateljstva i daruje mir za kojim se vekovima čezne u nekom dalekom velegradu.

Vaše knjige se bave ozbiljnom tematikom. Tematikom koja je često preteška i za odrasle osobe, a znamo da vaše knjige čitaju sve više i tinejdžeri. Da li osećate tu vrstu odgovornosti, kada vidite neko dete koje kupuje vaš roman, a možda i nije punoletno, da mu skrenete pažnju da sadržaj i nije prilagođen njegovom uzrastu ili vam se ipak čini da današnja generacija brže sazreva, pa samim tim želi da bude upućena i u ozbiljniji književni sadržaj?

Ono što me prati godinama je epitet da sam pisac teškog štiva. Kako vreme odmiče, ne razbijam takav stav o svojim delima, već predrasudu kako tinejdžeri ne treba da čitaju takve knjige. Kada dete uzme moj roman u ruke, a to se dešava jedino u prisustvu bar jednog roditelja, s pravom kažem da će moje romane čitati kada poraste, ali kada to učine srednjoškolci, energiju usmerim ka tome da ih uverim da čitaju kvalitetna štiva , a ne laku literaturu. Već kao srednjoškolka imala sam bogato čitalačko iskustvo I mogla sam s ponosom reći da sam čitala dela Dostojevskog, Balzaka, Tolstoja, Froma, Hegela, Ničea. Takva literatura mi je I te kako pomogla da svoj talenat usmerim u najlepšem mogućem pravcu, a to je pisanje. Oplemenjuje me u svakom smislu činjenica da sam zanatski i psihički sposobna da u pisanoj formi ispričam priču, ostavim poruku, prikažem karakter, podelim emociju. Roman jeste fikcioni prozni narativ, ali ne treba smetnuti sa uma da je blisko povezan sa realnim životom. Uverena sam da je život svakog od nas jedan roman, a da je jedina razlika žanr. Drugim rečima, svako od nas ima svoju imaginarnu trasu. Neko je epoha, neko fantazija, neko fantastika. Sebe vidim kao psihotriler.

Na Sajmu u Pirotu vaš štand posetio je i jedan Holanđanin i tom prilikom kupio vaš roman. Da li ste se iznenadili i da li ste popričali sa njim?

Pirotski zet, tako se predstavio na tečnom srpskom jeziku. Pitala sam ga odakle je I tada mi se obratio na engleskom jeziku rečima da živi u Holandiji, ali da čita srpske romane. Za to je “okrivio” svoju suprugu. Kupio je roman “Duhovi duž Drine”, a mom iznenađenju nije bilo kraja kada me upitao na kojoj obali Drine je radnja smeštena? Takvo poznavanje jezika I kulture zaslužuje poštovanje. Ostaje da se vidimo I sledeće godine I da čujem utiske o knjizi, jer , kako kaže, ne propušta Sajam knjiga u Pirotu. Po ko zna koji put, uverila sam se da za knjigu ne postoje granice. Svakako sam ponosna, jer će se moj roman naći I na policama doma u Holandiji. Ovom prilikom pozdravljam Tristena I želim da mu moje misli donesu radost koliko je i meni susret sa njim.

Takođe, jedan od posetilaca vašeg štanda bio je i čuveni Goran Marković. Da li se osećate ponosno kada shvatite da su vas upornost, ljubav, rad i želja doveli do jedne pozicije ozbiljnog književnika, iako ste pre nekoliko godina bili rezervisani po tom pitanju?

Čuveni filmski reditelj, Goran Marković je ime koje se tako često spominje u mojoj kući. To i ne čudi, jer sve ono što stoji iza njega kada je filmska umetnost u pitanju zaslužuje divljenje. “Specijalno vaspitanje” donese mi neki trn u stopala I stomak, ne mogu čak ni da opišem taj osećaj kada me, da se grubo izrazim, film “raskomada. Sem o knjigama, sa Goranom sam pričala I o svom sinu Davidu, studenu Filmske režije. Poručio mu je da sem učenja, mora i da stvara I ponudio se da mu pomogne na tom putu. Umetnost je lepota posuta ružama i trnjem, svi umetnici moraju da puste krv pre nego dosegnu ruže, verujem da me čeka još trnja, a da mi susreti sa velikim umetnicima daju onaj intenzitet misli da budem još bolja, upornija I sigurnija u sebe. Dosegnuti zvezde ne može svako, ali zasijati možete ako to istinski želite. Goran Marković je veliko ime, živa legedna srpskog filma, zvezda koja sija punim sjajem. Želim mu još filmova, zdravlja I ljubavi. I da pročita “Duhove duž Drine”! 

Posmatrajući sa strane, Angelina Petrović za mene nije ni žena, ni književnik, već jedna mašinerija, jedna kompanija. Vi konstantno radite, ali sam siguran da postoji trenutak kada poželite da se odmorite i budete samo jedna obična žena koju sam pomenuo, majka, prijatelj, ćerka… Kako se opuštate u tim trenucima?

Veoma kompleksno pitanje! Iz prostog razloga, jer iskače iz klišea umetničkog miljea. Umetnik se ne postaje. Umetnik se rađa. Umetnost se živi. Umenost se diše. Umetnik nema prava da misli o sebi. On tada postaje sebičan. Umetnik služi planeti da stvara. Umetnik ne sme da oseća umor. Ako tako razmišlja, komercijalizuje umetnost. Kada uveče pogasim svetla, razmišljam šta se dešava sa likom koji sam stvorila. Kuda ću ga povesti? Jesam li dobra ili sebična prema njemu? Volim li ga? Razumem li ga? Jesam li ga dostojna? Kada putujem na promocije ili Sajmove, nalazim se na raskrsnici realnog I imaginarnog. Moja fikcija je nečiji život. U realnom životu susrećem se sa sudbinama koje opisujem. Zato i tvrdim da se umetnost diše I živi. Samo I isključivo sa takvim stavom možete biti umetnik.Opušta me dobra knjiga, film, šetnja, plivanje. Opušta me vreme provedeno sa majkom koja je značajna figura u mom životu. Srećna sam jer sam nečije dete. Biti majka je san svake žene, te Stefana I David moj život oplemenjuju i osmehom. Opuštaju me moja dva psa, Meda I Mrki. Srećna sam , jer imam prijatelje na koje mogu da se oslonim, saradnike kojima verujem. Ovo pitanje me nateralo da se zamislim malo. Ne nikako ne smem postati mašinerija, jer se plašim da će mi to uništiti dušu, a tada ne bih bila ovo što jesam – romansijerka oštrog pera, a tanane duše!

Uskoro nas očekuje vaš novi roman “Uspavanka za mrtve”. Kada možemo očekivati objavljivanje istog i da li je uzbuđenje prilikom svakog pisanja isto kao i kada ste počeli?

Moja “Uspavanka za mrtve” je trenutno u rukama lektora. Veoma sam uzbuđena, moram priznati, ali to nije onaj osećaj prvog dela, već ogromna odgovornost da budem kompleksija, temeljnija, bolja. U ovom trenutnu ne znam da li sam u tome uspela, jer kao autor, ma koliko iskustva da imam iza sebe, nisam u mogućnosti da procenim da li sam novim romanom nadmašila prethodne. Istinski želim tih pola stepenika gore, ali kritika I čitaoci su ti koji će me uveriti da li je tako ili nije. Znam samo da sam dala sve od sebe . Roman očekujem do kraja aprila, moj osmi potpis bi trebalo da bude svakako delo koga se neću postideti. Biti bolji, a drugačiji jeste cilj kome težim, jer moderna književnost često pada na jednom vrlo prostom testu, a to je ponavljanje. Talenat pisca se manifestuje u veštini da plovi svim rekama , a ne samo jednom. Recimo da sam posle Drine , zaplovila Tibrom! Isplivala sam nakon dve godine pisanja bez fizičkih ozleda, ali sa ogromnim bolom u duši. Čitaoci novog roman će znati zašto sam ovo rekla.” Uspavanka za mrtve” je po mom skromnom mišljenju, veoma kompleksan roman. Tema romana je reiknarnacija, način na koji sam ispričala jednu životnu priču me sasvim “ozledio “. Subjektivno, osećam duboku povezanost sa svojim osmim romanom. Vreme je tu da mi da odgovor zašto je tako, posebno jer sam vrlo realna kada su moje knjige u pitanju. Stvoriti lik za koji se vežete je velika opasnost za pisca! Mislim da mi se upravo to dogodilo, jer sam se teško oprostila od “Uspavanke za mrtve”. Svom romanu želim da ugleda svetlost dana, a sebi da nastavim dalje.

Da li je u planu nakon izlaska novog romana i veća promocija u Beogradu, gde bi pozvali sve medije, prijatelje, ljude koji pripadaju javnom životu i na taj način detaljnije predstavili sva vaša izdanja?

Obrenovačka publika prisustvuje pravom spektaklu kada je u pitanju prva promocija novog romana. Tako je bilo na promociji “Duhova duž Drine”, a neću ih izneveriti ni kada izađe novi roman. “Uspavanka za mrtve” će obeležeti proleće u mom gradu, a nakon toga slede ostali gradovi, Beograd je moj dom, svakako ću se potruditi da beograđanima predstavim novi roman kako sam to činila I ranije.

Znate li možda koji je vaš najprodavaniji roman? 

– Moje knjige se vole! Jedna drugoj šapuću:” Sad malo ti!” Verujem da sam ovom pošalicom dala najbolji odgovor na vaše pitanje. Čak je i meni, kao autoru, neshvatljivo da se prvi roman prodaje dobro kao i sedmi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *