ANGELINA PETROVIĆ: JEDINI VIRUS KOJI MOŽE UNIŠTITI KNJIŽEVNO BLAGO JE ONAJ CRV U ČOVEKU ČIJE JE IME IDIOT!

Čitajući njene intervju-e sve ove godine mogli ste da naučite mnoge stvari o životu, a ne samo o njenim književnim delima. Zato što se ona tako predstavlja. Predstavlja se tako jer je to suština njenog karaktera, a ne jer je prodavac magle ili kao takva želi da se nametne publici. Kao jedno potpuno biće, koje nema misiju da samo piše i mašta, već da i psihološki pristupi određenim temama. Ljudi su je veoma brzo prihvatili kao nekog svog, jer ona je neko ko rado komunicira sa svojim čitaocima. Zato smo i rekli da ona nije samo književnica, ona je Angelina Petrović. I u trenutku, kada je ova pandemija još uvek u glavnom fokusu, njene izjave dođu kao nada da će sutra biti bolje jer nas čeka novi dan i šansa za lepše stvari. Sigurni smo da će tako biti i nakon ovog razgovora.

Završili ste devetu knjigu. Kada vaši čitaoci mogu očekivati da će se ona naći u prodaji i kako ste se osećali kada ste napokon završili rukopis? Da li isto kao i svaki put, ili je sada bilo malo drugačije?

– Posle dve godine rada dovela sam sebe u onu posebnu, ali jedinstvenu situaciju da se lagano opraštam od svojih junaka. Kažem lagano, jer sve dok roman ne ugleda svetlost dana, dok u rukama ne osetim taj čuveni miris tek odštampane knjige, saosećam sa svakim likom podjednako, bio on negativan ili pozitivan, jer me “dira” svojim karakterom, raznolikošću, tera na razmišljanje, pa čak i uliva pomalo straha od same pomisli da nisam negde prenaglila, zašla nepozvana u deo nečije duše, a da je prethodno nisam do tančina osetila, savladala. Pisac mora biti odgovaran isto koliko i maštovit, jedino tako stvara iluziju koja čitaocu ulepša dane, noći, čini ga srećnim, natera ga da se preispita. Ako pripovedanjem to ne postignem, spremna sam da priznam kako sam podbacila, ili da nisam dorasla cilju kome sam težila. Roman nosi naslov “IZNUTRA” i ako sve bude teklo kako treba, očekujem da će do septembra biti dostupan u knjižarama i na mom sajtu. Grubo rečeno svoj deo posla sam završila, sada je sve u rukama tima koji godinama radi na svim mojim romanima. To su ljudi kojima beskrajno verujem, profesionalci u svakom smislu reči, počev od lektora, korektora, dizajnera, prelamača, štampara, književnog kritičara. Teško je objasniti zašto se uvek osećam drugačije kada završim rukopis. Posle prvog romana bilo je to ushićenje, nakon drugog premor, I tako talje. Danas, posle napisane devete knjige osećam da se u čitavom mom biću odigrava prava drama, kao da sam se našla u lavirintu iz koga ne tražim izlaz, već želim da u njemu ostanem. Pripovedanje je nesebično izlivanje emocija, ali pisac mora da poseduje mentalnu I duhovnu snagu da stane iznad ili iza svog dela, nikako da se u njemu utopi. Ako se to pak dogodi, znači da se previše vezao za delo, a to nikako nije dobro, bar kada sam ja u pitanju, jer moja snaga leži u sposobnosti da hrabro kažem sebi, dobro, ovo je završeno, idemo dalje. Nove priče, novi životi, nove sudbine, to sam ja. Trenutno sam u divljem raskoraku između posesivnosti I razložnosti, naravno, vreme kao ključni faktor će rešiti svaku moju dilemu.

Znam da već sad razmišljate o sledećoj knjizi. Zašto je to tako? Odakle crpite inspiraciju jer vi bukvalno svakodnevno pišete?

– Poznata je moja čuvena rečenica da mi je malo jedan život da napišem sve što želim. Svako ko se bavi bilo kojom vrstom umetnosti nema problem sa inspiracijom, jedino sa načinom I trenutkom njenog puštanja iz sebe. Drugim rečima, da bi se bavili ovim poslom neophodna je bezuslovna posvećenost i ljubav. A umetnici to nose u sebi. Razliku čine naši ključevi koji otvaraju ta magična vrata. Nekome se ključ zaglavi u bravi i ostane na istom mestu godinama, drugima je dovoljno da jednim pokretom otvore ta vrata I momentalno se nađu u tom drugom univerzumu gde svet izgleda onakav kakvim želite da ga vidite. Pripadam ovoj drugoj vrsti, tako da uveliko razmišljam o svom ključu koji čeka moje prste. Ako izuzmem ovu metaforu, inspiracija dolazi i iz drugih dela, pisac mora da koristi svaki slobodan

trenutak za čitanje, a ne samo da ljubomorno piše svoju knjigu, jer nečitanje stvara zapušenje u našem mozgu, a to ume I te kako da postane bolest od koje romansijer nikada ne može da se oporavi. Svest da niste najbolji, najveći, da I drugi imaju šta da poruče svojim delima je detalj koji nam daje stimulans da napredujemo, učimo, jer stvaralaštvo se nikada ne može sasvim savladati. Pisanje je proces učenja čiji kraj ne postoji. Poštovanje drugih i sebe je kruna svega. To je put koji vodi ka uspehu kada je umetnost u pitanju.

Koliko će se suštinski nova knjiga razlikovati od ostalih i da li ste nekad razmišljali da se upustite u drugačiji žanr, kao neka vrsta izazova?

– Ovo pitanje bih nazvala suštinskim. Ako sam napisala devet knjiga i pri tom ostala dosledna istom žanru, prva pomisao je da sam se “ponavljala”. S ponosom mogu da kažem da sam uspela da izbegnem tu vrlo opasnu zamku i da u svom žanru uvek budem nova, drugačija. Najjača potvrda ovih tvrdnji su upravo moji čitaoci koji su nakon iščitane jedne knjige potražili drugu, treću, četvrtu, petu I tako dalje. Čitaoce je nemoguće prevariti, oni u sebi nose veći talenat od nas umetnika, a to je nepogrešiv osećaj za procenu. Nemilosrdni su u svojoj iskrenosti, pa tako ne bi štedeli ni mene, već bi se poput orlova obrušili i rekli mi da je sve isto, da su samo nečije uloge drugačije podeljene. Ne, ne radim to. Svaki roman je priča za sebe, daleko, daleko drugačija od svih prethodnih, svaka ima svoju magiju, svoj zaplet, svoju sudbinu. Moji trileri nisu ni u kakvom srodstvu. Jedino što ih vezuje je moje ime I prezime. Dešava se da me pitaju oni koji se prvi put susretnu sa mojim romanima da li su knjige u nastavcima, tada im odgovorim da nisam pisac koji stvori jedan lik i onda ga “šeta” iz knjige u knjigu. Uz dužno poštovanje autorima koji to rade, javno poručujem da je Agata Kristi jedna, a sve ostalo kopija. Izazov je uvek i jedino prva knjiga, nakon toga je sve zanat obojen talentom i učenjem.

Vaše knjige su veoma “teške” za čitanje. Kakvo je vaše razmišljanje? Da li je teže vama dok pišete ili vašim čitaocima dok ih čitaju?

– Smatraju me “teškim“ piscem. Stavila sam to pod navodnike, jer nikada se neću složiti sa takvom konstatacijom iz prostog razloga što smatram da knjiga ne sme da bude vikend roman, već delo koje će bar malo ostaviti traga u čoveku, vremenu, prostoru, nebu…Ako sam pročitala knjigu koju sam zaboravila nakon dan dva onda ona nije “Laka” knjiga već limunada za polupismene kojima takva literature služi umesto veštačkog cveća po vazama. Kada bih se mučila tokom pisanja značilo bi da nisam darovita, da je presušio moj talenat, prema tome, sve što sam napisala, izašlo je iz moje duše na vrlo lak, jednostavan način. Težinu mojih romana čine likovi čijim karakterima se bavim sve dok ne pokažem njegovu suštinu, ono što nosim u sebi, jer samo tako mogu da pravdam postupke koje čini. Nemoguće je napisati da je junak u knjizi počinio neku krađu ( banalan primer), a da se kao autor dela ne pozabavim karakterom takvog čoveka ili žene, ne objasnim odakle se stvorilo u njemu to nešto što ga tera da radi takve stvari. Obično se istina krije u prošlosti. Zato su moji romani psihotrileri – zaplet protkan karakterom junaka.

Zbog čega ste protivnik kupovanja knjiga na trafikama, ukoliko znamo da ljudi u većini slučajeva žive na ivici egzistencije? Prolazeći pored trafika, moram priznati da mogu naići na odlične knjige koje zastupaju renomirane izdavačke kuće kao što su “Vulkan”, “Laguna”?

– Nisam protivnik kupovine knjiga na trafikama, već mogućnosti da se moji romani prodaju na mestima gde je cena svake knjige do te mere obezvređena da to vređa dostojanstvo autora. Kada sam pregovarala sa distributerom o takvom vidu prodaje mojih naslova, naišla sam na odgovor da je to u redu, ali da cena mog romana u tom slučaju mora biti troduplo niža. Odbila sam I radi toga se danas osećam vrlo dobro. Moji romani se trenutno prodaju na uličnom Trgu u Obrenovcu, dakle nemam nikakav problem sa tim, jer prodavac poštuje moju odluku o ceni romana. Najveća kriza našeg društva je glupost, tako da nema govora o egzistencijalnim problemima ako samo shvatimo da je limenka piva traženija roba od knjige. Da je kutija cigareta veće blago od knjige. Mogla bih navesti milion primera.

Da li verujete da ćete svoju novu knjigu predstaviti na ovogodišnjem Sajmu ili će se to možda desiti i ranije?

– Vrednost štampane knjige je da je to nekvarljiva roba. Knjiga ima tu privilegiju da bude najveća dama na svetu jer nikada i ništa je ne može uništiti. Čak i požar nema moći nad njom, jer će se štampati novi tiraži, ni pandemija joj ne može ništa. Jedini virus koji može uništiti književno blago je onaj crv u čoveku čije je ime idiot. Želim da verujem da ih je sve manje, da odlaze na neku planetu majmuna gde uče prve korake o kulturi. Iskreno se radujem svim Festivalima, sajmovima i promocijama, moja izdavačka kuća IPK Cepelin je potpisala devet ugovora i nadam se da će ubrzo početi realizacija istih i da je druženje sa čitaocima sve bliže. Taj osećaj je nemerljiv.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *