ANGELINA PETROVIĆ: KADA BIH U REALNOM SVETU OKUPILA ONE KOJIMA ISTINSKI VERUJEM, STALI BI NA ZADNJE SEDIŠTE MOG AUTOMOBILA!

Angelina Petrovic

Angelina Petrović važi za pisca koji diše zajedno sa svojom čitalačkom publikom, pa nije čudno što joj nedostaju druženja sa njima. S obzirom na još uvek aktuelnu situaciju u celom svetu, gotovo sve promocije bile su otkazane, a umetnici su takođe počeli da se bave alternativnim poslovima. Međutim, slučaj sa Angelinom je bio potpuno drugačiji. Nezavisno od životnih, ne baš lepih izazova, uvek se trudila da se bavi onim što najbolje ume, a to je svakako pisanje i kreativno stvaranje. U nastavku pročitajte stavove poznate književnice na razne teme, a sigurni smo da ćete se pronaći u većini istih, bez obzira na profesiju kojom se bavite.​

Kako funkcioniše pisac u doba korone?

– Pisac je pre svega ljudsko biće I kao takav nosi u sebi sve osobine kao I svi ostali ljudi na planeti. Ovo sam naglasila da bih odgovorila na pitanje. U doba pandemije funkcionisanje pisca u direktnoj zavisnosti je od toga kakav je čovek. Ako u sebi nosite tone taštine, a znamo da je I te kako svojstvena umetnicima, svakako ćete se naći u ozbiljnom problemu, jer vam je “uskraćeno” pravo da pokazujete sebe I svoje delo. Namerno sam to “sebe” istakla u prvi plan, jer sam tokom ovih meseci imala prilike da se uverim da su mnogi u ozbiljnim problemima lične prirode jer nema gostovanja , promocija, književnih manifestacija I svih drugih okupljanja koja podrazumevaju veći broj učesnika. S ponosom mogu da istaknem da nemam u sebi takvih misli i da sam srećna jer sam zdrava i mogu da se posvetim osnovnom cilju, a to je stvaralaštvo.

Uprkos nepovoljnoj situaciji u celom svetu, niste prestali da pišete i razmišljate o novim poduhvatima. Šta je u ovom momentu u fokusu vašeg stvaralaštva?

– Nadovezaću se na prvo pitanje i dodati da IPK Ceplin priprema jedan filmski projekat, tačnije debitantski film direktora Izdavačke kuće Davida Petrovića. U pitanju je krimi triler i ako dodam da je to film u kome su učešće potvrdile značajna imena naše glumačke scene, a da iza svega stoji još jedna značajna producentska kuća čiji vlasnik će biti ujedno i direktor i producent filma, mislim da sam otkrila sasvim dovoljno da zainteresujem svoje čitaoce da je moj sin nasledio talenat od majke I veoma hrabro krči svoj umetnički put. Slavko Štimac, Rade Šerbedžija, Žarko Laušević, Dragan Mićanović, Branislav Lečić, Voja Brajović I mnogi drugi deo su ovog velikog projekta čiji početak očekujemo na jesen. Naravno, moja deveta knjiga pojaviće se negde u isto vreme, a možda I koji mesec ranije, ne bih imala hrabrosti da precizno definišem.

Čime merite uspeh vaših romana? Na osnovu tiraža ili se oslanjate više na komenatare čitalačke publike?
– Ne merim uspehe svojih romana na taj način. Da budem iskrena, ne merim ih uopšte. Prija mi preko dosadašnjih 50 tiraža, (nedavno su izašli novi tiraži 4 moja naslova) još više mnogobrojni komentari čitalaca koji pristižu svakodnevno. Pisac ne sme da koristi ni fizičku, ni virtuelnu vagu u svom životu, već samo da voli ono što radi. Posvećenost je najveća mera mog uspeha. Neko sam ko u pisanju vidi više od života, vidi prošlost, sadašnjost, budućnost, vidi sve ono o čemu je kao dete maštao ili sanjao. Moje pisanje su moji snovi, iluzije, vizije. To je mera mog uspeha I nikakav problem nemam s tim ako se nekome ne dopadne moj roman, a ima I takvih. Bilo bi svemirski neiskreno da kažem kako svi vole moje trilere. Mnogo puta sam čula da su im moje knjige veoma teške, a najzanimljiviji je komentar moje sugrađanke koja mi je prišla na ulici i rekla mi da obavezno posle mog romana pročita roman Danijele Stil kako bi došla sebi.” Vrlo je teško, Angelina”, dodala je, na šta sam se samo osmehnula, a prodavac knjiga dodao,” pa ja Vam i govorim da su sve njene knjige teške i da ima vrlo probranu čitalačku publiku. Iskreno, poželim​ da mogu biti opuštenija u svom stvaralaštvu, ali očigledno mojom dušom vladaju neke sile koje me sprečavaju da spustim bar jednu lestvicu. Ne vredi, ali imam jaku potrebu da svaku priču koju ispričam perom osetim lično, da u svakoj pronađem zrno mudrosti, jer sam jedino tada zadovoljna I sigurna da sam izbegla površnost.

Kao pisac trudite se da svakim novim književnim delom na neki način prevaziđete sebe u poređenju sa nečim što ste već uradili. Da li ipak postoji roman čiji ste autor, a da možete reći “Ova priča nekako apsolutno pripada meni?”

– Odlično pitanje! Kada sam pročitala roman “Crvena kejla”, jevrejskog književnika I dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1978. Godine, Isaka Baševisa Singera, rekla sam na sav glas da bih volela da sam to delo ja napisala. Toliko lepote, ljubavi, jednostavnosti, dubine misli I emocija možete naći samo u delima stvaralaca koji su obeležili prošli vek. Zato sam sigurna da smo svi mi danas, mislim na savremene autore, samo pioniri u umetnosti i da je potrebno mnogo vremena da se iskristališe kvalitet , razgrne gomila prašine kako bi na čistini ostali oni koji to istinski zaslužuju. Ako budem jedna od njih, ponosiće se neko umesto mene, a ako ne budem, znači da nisam ni zaslužila. Verujem u književnu pravdu, jer ona u sebi nosi niz godina, dovoljno da se nijedna ljudska jedinka ne može ukalkulisati i bilo šta pokvariti. Samo je vreme onaj validni činilac koji neumitno prolazi, taj najtačniji časovnik što će odmeriti po zasluzi.

Kažu da je za umetnike najteži deo posla kada je potrebno “trgovati” i praviti određenu vrstu kalkulacije. Da li i taj deo posla držite u svojim rukama ili ste ipak poverenje poklonili nekom drugom kako biste uspeli da sačuvate “čistu” umetničku dušu i slobodu?

– Današnja pravila života iziskuju da morate da promovišete svoje delo kako bi ono izašlo iz vaše sobe nakon što napusti dušu. Da bi se to dogodilo , pisac je često prinuđen da se nađe ispred svog dela kako bi ga predstavio u najboljem mogućem svetlu, ulepšao, učinio prijemčivim, i to je taj deo pozitivne kalkulacije bez koje današnji autor ne može da opstane. Ako se oslonite na distributivne centre naići ćete ne jedno ruglo interesa gde će se ispred vas naći neko ko vam nije ni do kolena, ali je bitniji po drugim osnovama, ali ne bih da zalazim dublje u tu tematiku. Čista umetnička duša je nešto što 90% autora istinski doživi u jednom trenutku, a dešava se kada na umetnost počnete da gledate očima ljubavi, zaboravite na plasman, tiraže, kritike, mišljenja drugih. Zar se nismo uverili tokom godina šta se sve pisalo o Tolstoju, Dostojevskom, koliko se osporavao Dobrica Ćosić, Stevan Sremac, ali sve rečeno izgubilo je smisao I kleknulo pred onim što su nam ostavili. Dovoljno je pročitati “Idiota” pa shvatiti koliko je ruski genije bio vizionar, vanvremenski stvaralac.

Plašite li se da će jednog dana doći momenat kada ćete samoj sebi reći da ste se potrošili kao pisac ili da ćete morati da napravite neki kompromis na koji u ovom trenutku ne biste pristali?

– Nemam takve strahove. Ne, nikako! Imam druge. Plašim se da za života neću napisati sve što želim, jer toliko toga čuči u meni I čeka svoj red da bude zapisano. Pošto nisam autor koji pretrči preko dela, već roman pišem dve do tri godine onda osetim u sebi neku vrsta straha da ću tako za dvadeset godina možda biti dementna, pa samim tim nesposobna da stvaram. Ali to su samo trenuci, jer znam da naš mozak trpi jedino ako je lenj, a pošto nisam takva, već istim intenzitetom radim I na tom polju, ostaje da verujem da mogu mnogo toga još dati. Ne pristajem na kompromise uopšteno, posebno ne kada je pisanje u pitanju iz prostog razloga jer sedim ispred svoje mašine, imam svoju glavu, mozak, oči, ruke I ne postoji nijedna materijalna I nematerijalna sila koja može da me odvrati od cilja. Verujem da me je Bog obdario sem talentom i darom da shvatim koliko je pisac usamljeno biće samo spolja, a u dubini duše ispunjeno bogatstvom likova koji mu nikako ne dopuštaju da bude sam. Postoji to uverenje da smo usamljeni, ali naša usamljenost je samo za slabovide. Samo privid. Kada bih mogla da materijalizujem sve svoje likove, mislim da bi mi bio mali amfiteatar. Kada bih u realnom svetu okupila one kojima istinski verujem, stali bi na zadnje sedište mog automobila.

Rekli ste da nemate određene strahove, ali kakvo je Vaše iskustvo nakon preležanog virusa sa kojim ste i Vi morali da se suočite?

– To neka bude moja poruka za kraj ovog intervju-a. Ne verujte nikom, već se čuvajte. Virus sam pobedila hrabrim srcem I dobrim imunitetom. Onog trenutka kada sam prestala da se plašim, pomogla sam deci i sebi. Jednostavno se nađete pred novim životnim iskušenjem, koliko ste jaki da se suočite sa tim zavisi od mnogih faktora. Srećom, moj dobar imunitet mi je pomogao da kovid 19 prođem, kako to reče jedan moj kolega “ pao list na međeda”! Ipak, nije naivno. Moj sin I ćerka su imali mnogo veću borbu, ali bila sam uz njih I sve smo prebrodili. Nakon saznanja da smo negativni, doživite čudan osećaj, danas tako malo doživljen – sreću jer ste živi I zdravi. I ništa nije preče od toga. Verujte u neko bolje sutra, čuvajte sebe kako bi sačuvali I druge. Ničija nije gorela do zore, neće ni ova. Svedoci smo vremena kada smo svi na jednom velikom životnom ispitu. Budite jaki, učite kako da izađete kao pobednici.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *